reri.org.rs

Pretraga

Sekcije

REGIONALNO POVEZIVANJE KAO NEOPHODAN PREDUSLOV ENERGETSKE TRANZICIJE NA ZAPADNOM BALKANU

Mapa Zapadnog Balkana

Uvodne napomene

Tokom poslednjeg kvartala 2022. godine, u relevantnim  međunarodnim krugovima intenzivirani su napori da se Berlinski proces i integracija Zapadnog Balkana u okvire EU, ponovo dovede na agendu donosilaca odluka. Najveći zagovornik ovakvog stava svakako je Nemačka, čija je Vlada, ali i nevladine organizacije i think tank-ovi, u pomenutom periodu uložila velike napore da se o ovim pitanjima otvori široka diskusija velikog broja učesnika.

Logično, teme koje dominiraju svim ovim razgovorima i konsultacijama jesu pitanje energetske krize izazvane ratom u Ukrajini i u tom kontekstu, pitanje energetske tranzicije i dekarbonizacije Zapadnog Balkana. Konkretno, kakva je trenutna „dijagnoza“ i koji su to modeli i načini kako krenuti dalje i pomeriti se sa postojeće pozicije koja je prilično statična i načelno, izrazito neizvesna.

Gotovo je jedinstven stav eksperata različitih profesija (ekonomisti, inženjeri, pravnici…) da se od vlada iz regiona, na osnovu višegodišnje prakse i dosadašnjeg postupanja, ne mogu očekivati revolucionarni pristupi i naročito visoki dometi, kada su u pitanju političke odluke i odnos prema pitanjima dekarbonizacije, diverzifikacije i raskida sa dosadašnjom (uglavnom lošom) praksom. Zbog toga je i jedino očekivanje od njih, koje su razvili nezavisni eksperti i organizacije civilnog društva iz regiona, poštovanje međunarodno prihvaćenih obaveza i pravno-obavezujućih i ratifikovanih međunarodnih ugovora i domaćih propisa.

Sa druge strane, to je kompenzovano razvijanjem određenih očekivanja od zemalja članica Evropske unije (EU), ali pre svega, od institucija i organa same unije (pre svega Evropske komisije), da će izvršiti pritisak na vlade u regionu kako bi se energetska tranzicija pomerila sa pozicija gde se trenutno nalazi, ali još važnije – da se vlade regiona ohrabre i podrže u započinjanju ozbiljnih reformi na ovom polju, jer već značajno u tome kasne za ostatkom Evrope.

Istovremeno treba istaći i neophodnost vraćanja uloge parlamenata (kao tela u kome sede izabrani narodni predstavnici) u komunikaciji sa EU institucijama i međunarodnim organizacijama (poput Energetske zajednice), jer je dosadašnji pristup komunikacije preko vlada iz regiona, u potpunosti isključio bilo kakvu debatu o strateški važnim pitanjima iz oblasti energetike u najvišim zakonodavnim telima, a nivo informisanosti građana nikada nije bio na nižem nivou.

Konačno, poželjno je i potrebno preispitivanje (rethinking) postojećih modela i platformi koje se na regionalnom nivou (na relaciji između vlada u regionu, ali i na relaciji region-EU) bave pitanjima energetike i održivog razvoja, a u pogledu ovlašćenja koja im stoje na raspolaganju, potrebe unapređenja njihovog angažmana, kao i nivoa iskorišćenosti trenutno dostupnih alata i mehanizama privođenja regionalnih vlada i politika pravu.

„Energija mira“

Evropska unija insistira na tome da je rat u Ukrajini šansa za ubrzavanje energetske tranzicije i dekarbonizacije na čitavom kontinentu, ali da je, pre svega, prilika da se evropske države distanciraju od Rusije i zavisnosti od energenata koji stižu iz ove zemlje, pre svega od gasa, i to u potpunosti do 2027. godine (program Evropske komisije „REPowerEU“)1. U tu svrhu, namenjeni su i fondovi koji bi trebalo da obezbede izgradnju neophodne infrastrukture u navedenom periodu, čiji je planirani iznos oko 210 milijardi evra.  Nemački zvaničnici, a pre svega federalna ministarka za Evropu Ana Lurman uvela je u upotrebu novi termin, nazivajući energiju proizvedenu iz obnovljivih izvora – „energijom mira“, upravo iz razloga očekivanja da će evropskim državama pomoći da se oslobode ili makar u dobroj meri udalje od potpune zavisnosti od ruskih energenata. Ovakva situacija se, posledično, preliva i na Zapadni Balkan. U tu svrhu je nedavno i Evropska komisija, putem svoje predsednice Ursule fon Lajen, obećala ukupno jednu milijardu evra donacija Zapadnom Balkanu, za potrebe strukturne pomoći energetski najugroženijem stanovništvu, kao i podsticaju diversifikacije i povećanja proizvodnje energije iz obnovljivih izvora2. 

Imajući ovo u vidu, duboko je pogrešna, a potencijalno i veoma štetna zamena teza koja povremeno provejava u medijima da je u vreme u kome živimo, pitanje energetske sigurnosti i bezbednosti prioritet u odnosu na sva druga pitanja, uključujući ovde i pitanje energetske tranzicije; upravo suprotno, jedini dugoročni garant energetske stabilnosti zapravo predstavlja započinjanje (ili nastavak, u zavisnosti od stava) energetske tranzicije u regionu.

renewable energy

Geostrateške okolnosti

Sa intenziviranjem bombardovanja energetske infrastrukture u Ukrajini, od strane ruskih vojnih snaga, dovedene su u pitanje elementarne potrebe stanovništva Ukrajine za toplotnom i električnom energijom. Prema navodima najviših zvaničnika ove zemlje, u bombardovanju je do sada uništeno oko 50% celokupne energetske infrastrukture3. Spram ovih problema i potrebe za preživljavanjem, problemi Zapadnog Balkana izgledaju kao minorni, a pojedinačni entiteti (i njihova energetska politika) gotovo da se ne nalaze na mapi strateških prioriteta Evropske unije. Ovo potvrđuju i izjave zvaničnika EU4, vlada evropskih zemalja5, Energetske zajednice, kao i posebni programi6 i fondovi koji se u tu svrhu organizuju. Upravo ovaj trenutni „manjak interesovanja“ za pitanje Zapadnog Balkana jeste još jedan od razloga zbog kojih je neophodno koordinisano delovanje vlada u regionu, koje bi ovakvim pristupom nesumnjivo ojačale poziciju koju individualnim i ad hoc pristupom ne mogu da izgrade,naročito u kontekstu postojećih geo-strateških okolnosti koje se u bližoj budućnosti mogu promeniti samo na gore. Zbog svega navedenog, grupisanje zajedničkih problema i pitanja od opšteg interesa za region predstavljaju jedan od koraka koji bi mogao značajno da doprinese opstanku Zapadnog Balkana na EU mapi i njihovoj sferi interesovanja.

Zagađenje vazduha – (ne)rešiv problem

Zagadjenje vazduha
U više navrata je kao najveći problem apostrofirano pitanje zagađenja koje je (velikim delom) posledica emisija iz temoelektrana na Zapadnom Balkanu. Beograd, Sarajevo, Skoplje i Priština se redovno nalaze na svim referentnim listama najzagađenijih gradova u Evropi, i pored napora najviših državnih zvaničnika koji se na najkreativnije načine trude da objasne da ovi podaci nisu relevantni i u potpunosti tačno predstavljeni.

Analiza koju je 2019. godine objavila koalicija nevladinih organizacija okupljenih u grupu Europe Beyond Coal pokazala je da prosečna termoelektrana na Zapadnom Balkanu emituje čak 20 puta više sumpor-dioksida i 16 puta više PM čestica, nego prosečna termoelektrana u EU, a da 16 termoelektrana na Zapadnom Balkanu emituje više zagađenja nego 250 iz zemalja Evropske unije. Ono što je međutim, dodatno problematično iz vizure EU, jeste činjenica da zagađenje ne poznaje administrativne granice i da zbog zagađenja iz elektrana sa Zapadnog Balkana umiru i građani EU. Imajući ovo u vidu, može se očekivati dodatni pritisak evropskih zemalja da se ovaj problem u najskorije vreme sanira, ali i njihov interes da se ovo pitanje reši.

Usvajanjem Zelene agende za Zapadni Balkan8, entiteti su se obavezali na potpunu dekarbonizaciju do 2050. godine, što znači obavezu gašenja svih postrojenja opisanih u prethodnom pasusu.
Čini se, međutim, da ponašanje pojedinih vlada u regionu ne govori u prilog iskrenoj nameri ostvarivanja ovih ciljeva. Primera radi, nacrtom prostornog plana Republike Srbije od 2021. do 2035. godine9, predviđena je rekonstrukcija postojećih i izgradnja novih termoenergetskih postrojenja u Kostolcu i Kolubari, što je direktno suprotno međunarodno preuzetim obavezama i promeni energetskog kursa koju tako preuzete obaveze zahtevaju.

(Ne)pravedna tranzicija

Činjenica je da na nivou regiona ne postoji jasan i sprovodiv strateški akcioni plan u pogledu rešavanja bilo kog od problema i aspekata energetske tranzicije, kako onog bazičnog – energetskog, tako ni onih pratećih: socijalnih, ekonomskih, obrazovnih, itd. Upravo zbog toga, mišljenje vodećih energetskih stručnjaka u regionu jeste da će energetska tranzicija regiona biti sprovedena van kontrole (čak i bez uticaja) države, tzv. „market driven transition“.

Ovo u praksi znači da će komercijalni sektor (investitori u obnovljive izvore i banke) uraditi svoj deo posla, imajući u vidu da je cena proizvodnje energije iz obnovljivih izvora već uveliko konkurentna onoj proizvedenoj iz uglja10, te da su „zelene“ investicije prepoznate kao mogućnost za zaradu na uređenim tržištima, čak i bez bilo kakvog dodatnog subvencionisanja i podsticaja druge vrste.

Međutim, imajući u vidu ostale navedene komponente tranzicije, a pre svega govoreći ovde o naročito osetljivim socijalnim grupama (energetski siromašnom stanovništvu, ljudima zaposlenim u rudarskom sektoru, njihovim porodicama i sl.) pitanje je koliko bi tranzicija sprovedena na ovaj način bila zasnovana na principima pravičnosti i demokratičnosti, u situaciji kada država i njeni mehanizmi ostanu po strani.

Finansijski aspekt

Kako bi tranzicija bila sprovedena na valjan (pravedan) način, neophodna je strukturalna pomoć EU, ne samo kada je u pitanju strategija i planiranje, već i kada su u pitanju bespovratni fondovi, koji predstavljaju makar deo onih dostupnih državama članicama.

Pomenuta milijarda evra za šest vlada Zapadnog Balkana svakako je dobar početak, ali treba imati u vidu da su prve tranše dodeljene nekim od država članica koje imaju slične, ali ipak manje probleme, višestruko veći (Češka 1,5 milijardi, Poljska 2 milijarde). Uzimajući ovo u obzir, kao i već pomenutu činjenicu da je pitanje dekarbonizacije Zapadnog Balkana istovremeno i problem EU, može se zaključiti da bi koordinisana akcija vlada, kao i regionalni pristup ovom problemu, svakako mogao generisati veće interesovanje i podršku Evropske komisije za konačno rešavanje problema.

I pored toga što Zapadni Balkan nije integrisan u EU, odnosno, entiteti nisu formalno članice unije, potpuno je jasno da će sredstva koja će biti opredeljena za potrebe prevazilaženja nastale energetske krize, diversifikacije, kao i potpune dekarbonizacije, morati da (makar približno) odgovaraju onima koja će biti raspoređena državama članicama, a da će njihova integracija, makar u energetskom smislu, morati da se dešava ubrzano u odnosu na politički deo procesa integracija, koji se okončava proširenjem EU. Konačno, ovo ne bi bio izolovan slučaj, jer su upravo gore pomenute članice Višegradske grupe i pre formalnog stupanja u članstvo u EU, bile integrisane na jedinstveno energetsko tržište unije.

Preporuke

Da ne bude da je sve dijagnoza i analiza problema, koja je manje više svima poznata, trebalo bi i sugerisati kako bi stvari mogle da se pomere sa mrtve tačke. Čini se da bi se rešenje problema finansiranja tranzicije, odnosno, makar početak rešavanja ovog problema, mogao tražiti u redefinisanju i modifikaciji EU ETS sistema. Konkretno, u integraciji entiteta Zapadnog Balkana bez odlaganja u EU ETS sistem, tako što će im biti omogućena besplatna alokacija emisija, čime bi se oslobodio značajan deo sredstava koji bi bio iskorišćen za modernizaciju njihove energetske infrastrukture i postrojenja za proizvodnju električne energije.

Ovakvo rešenje ne bi predstavljalo presedan, jer je ista mogućnost data i zemljama članicama Centralne Evrope, u doba kada još uvek nisu bile članice EU. Takav pristup i rešenje, ubrzao bi raskid sa zastarelim tehnologijama i postrojenjima koja koriste lignit, u slučaju da na ovaj način bude ugovoreno njihovo postepeno ukidanje. Grube procene govore da bi trgovina emisijama na jedinstvenom EU tržištu omogućila generisanje prihoda i do 6 milijardi evra godišnje, čime bi (iako ovaj iznos predstavlja svega 6% tržišta EU ETS), to bilo dovoljno da se Zapadni Balkan dovede u korak sa evropskim klimatskim ambicijama. 

Ovaj dokument je izrađen u okviru projekta „Improving the Quality of Environmental, Energy and Climate Policy through cross border cooperation between Serbia and Romania“ koji je podržala Ambasada Republike Rumunije u Beogradu. Svi izneti argumenti i stavovi u ovom dokumentu ne predstavljaju nužno stavove donatora i za sve informacije i zaključke iznete u ovoj publikaciji, kao i za njihovu tačnost, isključivu odgovornost snosi RERI.

  1. https://commission.europa.eu/strategy-and-policy/priorities-2019-2024/european-green-deal/repowereu-affordable-secure-and-sustainable-energy-europe_en
  2. https://rs.n1info.com/vesti/fon-der-lajen-energetska-podrska-za-zapadni-balkan/
  3. https://www.washingtonpost.com/world/2022/11/23/ukraine-infrastructure-damage-electricity-water-russia/
  4. https://ec.europa.eu/commission/presscorner/detail/en/IP_22_6492
  5. https://www.gov.uk/government/news/uk-funding-to-help-repair-ukraines-damaged-energy-systems-and-get-power-back-to-ukrainian-people
  6. https://www.energy-community.org/regionalinitiatives/Ukraine.html
  7. https://drive.google.com/file/d/1uYGVkZeAVBYhWfKxcOjuIxFU5RdM–M9/view
  8. https://neighbourhood-enlargement.ec.europa.eu/system/files/2020-10/green_agenda_for_the_western_balkans_en.pdf
  9. https://www.mgsi.gov.rs/sites/default/files/PPRS%20Nacrt.pdf
  10. https://www.irena.org/publications/2021/Jun/Renewable-Power-Costs-in-2020
Podelite: